U znak sećanja na Milunku Lazarević (1932-2018)

U subotu, 15. decembra 2018. godine u 87. godini preminula je višestruka državna šampionka u šahu i reprezentativka velemajstor Milunka Lazarević.

Svakako, najpoznatije žensko ime NŠK-a je Milunka Lazarević, koja je svoje prve šahovske korake počela u Novom Sadu, u NŠK-u, a kasnije se vinula u sam vrh jugoslovenskog i svetskog šaha. Podsetimo se da je tačno pre 66 godina naša Milunka osvojila prvu titulu seniorske državne prvakinje u Šahu (1952.), kao igračica ponikla u NŠK-u.

“LAZAREVIĆ, MILUNKA, šahistkinja, velemajstor, internacionalni FIDE sudija, novinarka (Šantrovac, 3. XII 1932 – Beograd, 15. XII 2018.)

Zbog potreba očeve službe kao dete se sa porodicom iz Jagodine preselila u Novi Sad. Uz oca i starijeg brata je naučila da igra šah, ali je imala druga interesovanja: pevala je u školskom horu, glumila u amaterskom pozorištu, uzimala privatne časove engleskog i francuskog jezika, učila da svira gitaru, kao talentovana pesnikinja pisala poeziju i bila član Udruženja mladih književnika Novog Sada, kasnije i Vojvodine, učestvovala na književnim večerima… Iako još šahovski nepismena postala je prvak svoje gimnazije, ubrzo i Novog Sada. Šah je studioznije počela da izučava tek u 18-oj od šahovskog instruktora Žarka Popovića, koji je i zapazi njen talenat. U Novosadskom šah klubu u Miletićevoj ulici, sticala je iskustvo igrajući sa starim novosadskim šahistima Kulžinskim, Ilijćem, Čanjijem, Totom… U vreme kada nije bilo mnogo literature, učila je iz Magyar Sakkvilág-a, Kapablankinih Osnova šaha, Marocijevih Damskih završnica… U kasnijoj fazi karijere izvesno vreme trener joj je bio Rudolf Marić, ali uglavnom je bila prepuštena sama sebi. Idol joj je bio Aleksandar Aljehin. Šah je za nju borba ideja i ličnosti i najpoštenija profesija. Vođena načelom neka pobedi bolji, uvek je igrala na pobedu i prvo mesto. Sve ostalo je smatrala neuspehom. Bilo joj je važno i kako pobeđuje. Zato je za šahovskom tablom često skretala sa utabanih staza, da bi do izražaja došli inspiracija i kreativnost. Zbog toga je kasnije dobila nadimak ženski Talj, a svetska šampionka Nona Gaprindašvili je u svojoj knjizi Predpočitaю risk (Više volim rizik) napisala da joj je Milunka bila uzor. Samo posle godinu dana rada sa Žarkom Popovićem zauzela je mesto u vrhu jugoslovenskog, ubrzo i svetskog šaha, i tamo dugo ostala. Tokom postala je prvak Vojvodine i Srbije, na državnom prvenstvu bila je II, a naredne godine podelila je I-II mesto. Od 1952-1982. bila je 11 puta prvak države, a 1957. sa stopostotnim učinkom. Kao član Partizana od 1955. do 1992. učestvovala je u osvajanju po 6 titula ekipnog prvaka i Kupa Jugoslavije. Briljirala je na šampionatu u Rogaškoj Slatini 1956. pobedivši u svih 7 partija. Od 1954. je internacionalni majstor. FIDE je titulu ženskog velemajstora ustanovila 1974. Te godine je priznata aktuelnoj svetskoj šampionki Noni Gaprindašvili, a Milunki Lazarević 1976, kao prvoj Jugoslovenki, a drugoj u svetu. Osvojila je srebrnu medalju na Olimpijadi u Splitu 1963. (9,5 poena iz 12 partija na prvoj tabli). Uz Tigrana Petrosjana, jedina je tokom 25 godina učestvovala u sistemu takmičenja za svetskog prvaka. Igrala je na 6 zonskih turnira. Na 4 međuzonska: Ohrid 1971. II, Menorka 1973. XIII, Rozendal 1976. IX i Rio de Žaneiro 1979. VII, na 5 turnira kandidatkinja: Moskva 1955. VII, Plovdiv 1959. VI, Vrnjačka Banja 1961. V, Suhumi 1964. I-IV, Subotica 1967. IX, i kao jedini jugoslovenski šahista, 2 puta u mečevima kandidatkinja za svetskog prvaka. U poslednjem kolu turnira kandidatkinja u Suhumiju 1964. Amrikanka Gizela Kan Greser joj je pre partije ponudila remi bez ugre, kojim bi postala izazivačica šampionke None Gaprindašvili. Odbila je ponudu vođena stavom da je šah viteško nadmetanje, a ne trgovina. Izgubila je partiju, pa su je na tabeli sustigle sovjetske igračice Tatjana Zatulovska i Ala Kušnir. U dvokružnom tromeču, decembra 1964. u Moskvi zauzela je drugo mesto iza Kušnir, a ispred Zatulovske. Jedinstven gest iz Suhumija doneo joj je veliki ugled i poštovanje u šahovskom svetu. Tada je bila treća na svetskoj rang listi, a godinama najbolja šahistkinja sveta van Sovjetskog Saveza. Ubrzo je postala krhkog zdravlja, pa je sve ređe igrala. Ipak 1971. je dospela do četvrtfinalnog meča kandidatkinja u Bladelu, u Holandiji i poražena od Nane Aleksandrije 4,5:5,5. Prvi je jugoslovenski šahista koji je pobedio aktuelnog prvaka sveta (Nonu Gaprindašvili) i to sa 2:0, u meču Jugoslavija-
SSSR u Rijeci 1963.

U mečevima sa šahistkinjama Rumunije i Mađarske, koje su u to vreme bile u svetskom vrhu, pobedila je mađarsku šampionku Ivanku sa 3,5:0,5 (Subotica 1969), Rumunke Aleksandru Nikolau sa 2:0 (Vrnjačka Banja 1972) i Elizabetu Polihronijade 4:0 (Temišvar 1974). Kada je bila na vrhuncu šahovskih moći, ženski turniri su bili malobrojni. Pobedila je u Emenu 6 puta, u Roterdamu 2 puta, Hestingsu, Sirmionu 1955, Bevervajku 1957, Veneciji 1957, Bonu 1960, Amsterdamu 1960, Beču 1961, na Osmomartovskom turniru u Beogradu 1972, Novom Sadu 1980, Salčebadenu, Atini 1984, na Zonskim turnirima u Vrnjačkoj Banji 1960. i Travniku 1978…

Kao predsednica Komisije FIDE za ženski šah od 1970. do 1978. uvela je niz revolucionarnih novina: u Skoplju 1972. je objedinila mušku i žensku olimpijadu, koje se od 1976. istovremeno, zajednički održavaju; mečeve šahistkinja na olimpijadama na 3, umesto na dve table; titulu ženskog velemajstora; svetsko prvenstvo za omladinke; Kup evropskih šampionki; rejting sistem u ženskom šahu; mečeve umesto turnira kandidatkinja, zlatni pehar za trostruku prvakinju sveta, srebrni za izazivačicu. Uprkos tome, 1978. nije kandidovana za novi mandat. Izostala je neophodna podrška Saveza organizacija za fizičku kulturu Jugoslavije jer nije bila član Saveza komunista Jugoslavije. Bila je inicijator, ili organizator brojnih takmčenja. Po njenoj ideji je 1.pokrenut Osmomartovski turir, posle turnira kandidatkinja najkvalitetniji, a uz Hestings u Engleskoj i Vajk an Ze u Holandiji, najdugovečniji na svetu. Učestvovala je u organizovanju Olimpijada u Splitu 1963, Oberhauzenu 1966. i Medelinu 1975. Na njenu inicijativu od 1969-1973. u Vrnjačkoj Banji su održavani Kupovi evropskih šampionki, finalni meč kandidata Spaski-Korčnoj 1977. u Beogradu, velemajstorski turnir u Nikšiću 1983. povodom 60. rođendana Svetozara Gligorića, meč Garija Kasparova i Ulfa Andersona u Beogradu 1985, meč Zorice Nikolin i Kineskinje An. Prva je žena – međunarodni sudija u Jugoslaviji. Bila je glavni sudija Zonskog turnira u Vrnjačkoj Banji 1970, jubilarnog turnira Nona Gaprindašvili 1991, Superturnira Investbanke i 1997, Memorijala Veselina Boškovića 2000, dva državna prvenstva šahiskinja u Požarevcu.. U njenoj karijeri smenjivali su se periodi igranja šaha i pisanja. Kada se bavila novinarstvom – šah joj je smetao i obrnuto. Nije mogla da troši energiju na dve strane. Prateći zbivanja u kulturi i šahu, Milunka Lazarević je kao novinarka pisala za više domaćih i inostranih novina i časopisa: za NIN, Večernje novosti, Dugu, Politiku, Književne novine, Ilustrovanu politiku, Sportske novosti, Sport, Ekspres politiku, Chess life. U svojim tekstovima često koristi latinske sentence, citira poznate književnike i filozofe. Već sami naslovi govore o ličnosti neobično širokog i dubokog obrazovanja, interesovanja, i životne mudrosti: U mladosti dani su duži, Kanosa daleko – haos blizu, Proboj opsade vekova, Pomračenje veka, Glava puna sunca, Rat i mir – bez Tolstoja, Usamljeni rapsod, Sveta mesta ne bivaju prazna… Radila je priloge i emisije na TV Beograd i TV Novi Sad. Uradila je intervjue sa svim prvacima sveta od Maksa Evea do Vladimira Kramnika, sa Nonom Gaprindašvili, Majom Čiburdanudze, sestrama Polgar, svim vodećim šahistima sveta od polovine prošlog veka nadalje… kao i brojnim ličnostima iz sveta kulture: dirigentom Lorinom Mazelom, balerinama Majom Pliseckajom i Natalijom Besmertnom, muzičarom Davidom Ojstrahom, dirigentom i kompozitorom Igorom Markevičem, režiserom Otmarom Krejčom, kompozitorom Aramom Hačaturijanom, glumcem, piscem i dramatičarom Piterom Justinovom, sa slavnim ruskim pesnikom Robertom Rođždestvenskim čije je najznačajnije delo Rekvijem i prepevala na srpski… Kruševačka Bagdala joj je 1967. objavila zbirku poezije Crno belo. Dobitnik je nagrade Radoje Domanović Udruženja književnika Srbije za literarni doprinos šahovskom novinarstvu (1997.).

Priznanja i nagrade: Nosilac Sretenjskog ordena trećeg stepena 2013, Priznanje šahovske federacije SSSR i Gruzije za doprinos svetskom šahu 1985, Nagrada za životno delo Sportskog saveza Beograda 2007, Nagrada za životno delo Udruženja državnih reprezentativaca 2010, Počasni član FIDE od 2016, Počasna građanka Venecije 1957. Uvršćena u monografiju Izuzetne žene Srbije HH i HHI veka, koja obuhvata najznačajnije žene u našoj zemlji u tom periodu. Ženski šahovski klub u Sivcu nosi ime Milunka Lazarević.”

Autor: Miroslav Nešić, novinar Politike iz Beograda